I

Kad mi je bilo šest godina, video sam jednom prilikom jednu veličanstvenu sliku u nekoj knjizi o prašumi koja se zvala »Istinite priče«. Slika je predstavljala zmijskog cara kako guta neku zver. Evo tog crteža.

U knjizi je pisalo: »Zmijski car guta svoju žrtvu celu, ne žvaćući je. Posle toga nije u stanju da se kreće i spava šest meseci dok je ne svari«.

Mnogo sam tada razmišljao o pustolovinama u prašumi i uspeo sam da olovkom u boji nacrtam svoj prvi crtež. Moj crtež broj l. Izgledao je ovako:

Pokazivao sam svoje remek-delo odraslim osobama i pitao ih da li se plaše mog crteža.

One su mi odgovarale: »Zašto bismo se plašili jednog šešira?«

Moj crtež nije predstavljao šešir. On je predstavljao zmijskog cara koji je progutao slona. Nacrtao sam tada zmijskog cara iznutra, kako bi odrasle osobe mogle da shvate. Njima su uvek potrebna objašnjenja. Moj crtež broj 2 izgledao je ovako:

Odrasli su mi savetovali da se ostavim crtanja zmijskog cara spolja ili iznutra i da se pozabavim geografijom, istorijom, računom i gramatikom. I tako sam u šestoj godini napustio sjajnu slikarsku budućnost. Bio sam obeshrabren neuspehom svog crteža broj l i svog crteža broj 2. Odrasle osobe nikad ništa ne shvataju same, a decu zamara da im stalno daju objašnjenja.

Morao sam, dakle, da izaberem neki drugi poziv i naučio sam da upravljam avionom. Leteo sam svuda pomalo. A geografija mi je, to je tačno, mnogo koristila. Umeo sam da na prvi pogled razlikujem Kinu od Arizone. A to je vrlo korisno ako čovek zaluta noću.

Tako sam, tokom života, često dolazio u dodir sa mnoštvom ozbiljnih ljudi. Dugo sam živeo medju odraslima. Video sam ih sasvim izbliza. To nije mnogo popravilo moje mišljenje o njima.

Kada bih sreo nekog od njih ko bi mi izgledao malo bistriji, iskušavao sam ga svojim crtežom broj l, koji sam stalno čuvao. Želeo sam da saznam da li on zaista shvata. Ali on bi mi uvek odgovarao:«To je šešir«. Tada mu ne bih pričao ni o zmijskom caru, ni o prašumi, ni o zvezdama. Spustio bih se do njega. Govorio bih mu o bridžu, o golfu, o politici i o mašinama. I odrasla osoba bila bi veoma zadovoljna što se upoznala sa tako razboritim čovekom.

 


II

Tako sam živeo sam, bez ikoga s kim bih mogao istinski da porazgovaram, sve dok mi se, pre šest godina, nije desio kvar na motoru u pustinji Sahari. Nešto se bilo slomilo u mom motoru. A kako nisam vodio ni mehaničara, ni putnike, spremao sam se da pokušam da sasvim sam izvršim jednu tešku opravku. To je za mene bilo pitanje života ili smrti. Imao sam pijaće vode jedva za osam dana.

Evo njegovog najboljeg portreta koji sam kasnije uspeo da nacrtam.

Prve večeri zaspao sam na pesku hiljadu milja daleko od naseljenog mesta. Bio sam usamljeniji od ma kog brodolomnika na splavu nasred okeana. Možete onda zamisliti moje iznenadjenje kad me je u zoru probudio neki čudan glasić. Govorio je:

Molim vas... nacrtaj mi ovcu!

A!

Nacrtaj mi ovcu...

Skočio sam na noge kao gromom pogodjen. Dobro sam protrljao oči. Dobro sam pogledao. I video sam sasvim neobičnog čovečuljka koji me je ozbiljno posmatrao. Evo njegovog najboljeg portreta koji sam, kasnije, uspeo da nacrtam. Ali moj crtež nije, naravno, ni izdaleka tako zanosan kao sam uzor. To nije moja greška. Odrasle osobe su me, kad mi je bilo šest godina, obeshrabrile u mom slikarskom pozivu, te tako nisam ništa naučio da crtam, sem zmijskog cara spolja i iznutra.

Gledao sam, dakle, ovo prividjenje širom otvorenih očiju. Ne zaboravite da sam se nalazio hiljadu milja daleko od bilo kog naselja. A moj čovečuljak nije mi izgledao ni zalutao, ni mrtav umoran, ni mrtav gladan, ni mrtav žedan, ni na smrtno uplašen. Nije nimalo ličio na dete izgubljeno usred pustinje, hiljadu milja daleko od bilo kog naselja. Kada sam najzad uspeo da progovorim, rekao sam mu:

Ali... šta radiš ti ovde?

On mi tada ponovi, sasvim tiho, kao nešto veoma ozbiljno:

Molim vas... nacrtaj mi jednu ovcu...

Kada tajanstvenost deluje suviše snažno, čovek se ne usudjuje da ne posluša. Ma koliko sve to izgledalo besmislenim hiljadama milja daleko od nastanjenog mesta i u smrtnoj opasnosti, izvadio sam iz džepa hartiju i naliv-pero. Ali se tada setih da sam u životu pre svega učio geografiju, istoriju, račun i gramatiku, te rekoh čovečuljku (malo mrzovoljno) da ne znam da crtam. On mi odgovori:

Ne mari. Nacrtaj mi ovcu.

Kako nikad nisam crtao ovcu, napravio sam za njega ponovo jedan od dva crteža koja sam jedina bio u stanju da nacrtam. Onaj što predstavlja zmijskog cara spolja. I bio sam preneražen kad sam čuo kako mi čovečuljak odgovara:

Ne! Ne! Ja neću slona u zmijskom caru. Zmijski car je vrlo opasan, a slon je vrlo glomazan. Kod mene je sve tako malo. Treba mi ovca. Nacrtaj mi ovcu.

Tada sam počeo da crtam.

On je pažljivo posmatrao, a zatim reče:

Ne! Ta je već sasvim bolesna. Nacrtaj mi neku drugu.

Crtao sam dalje.

Moj prijatelj se nasmeši umiljato, sa blagonaklonošću:

Vidiš dobro i sam... to nije ovca, to je ovan. Ima rogove...

Ponovih, dakle, još jednom svoj crtež:

Ali i on je bio odbijen kao i prethodni:

Ta je opet suviše stara. Ja hoću ovcu koja dugo živi.

Tada, nemajući više strpljenja, pošto sam se žurio da rasklopim svoj motor, nažvrljah crtež.

I dobacih:

Ovo je kutija. Ovca koju želiš je unutra.

Bio sam vrlo iznenadjen kada sam video da se lice mog malog sudije ozarilo:

To je upravo ono što sam hteo! Misliš li da će toj ovci biti potrebno mnogo trave?

Zašto?

Zato što je kod mene sve tako malo...

To će joj sigurno biti dovoljno. Dao sam ti jednu sasvim malu ovcu.

On se nagnu nad crtež:

Nije baš tako mala... Gle! Zaspala je...

Eto, tako sam se upoznao s malim princom.

 


III

Trebalo mi je dosta vremena da shvatim odakle je došao. Mali princ, koji mi je postavljao mnogo pitanja, kao da nikad nije čuo moja. Reči izgovorene slučajno, malo-pomalo su mi sve otkrile. Tako, kad je prvi put spazio moj avion (neću da crtam svoj avion, to je isuviše težak crtež za mene) on me upita:

Kakva je to stvar?

To nije stvar. To leti. To je avion. To je moj avion.

Bio sam ponosan da mu ispričam kako letim. Tada on uzviknu:

Kako! Ti si pao s neba?

Da, priznadoh skromno.

O! Kako je to čudno...

I mali princ se nasmeja grohotom što me je mnogo naljutilo. Želim da ljudi ozbiljno shvataju moje neprilike. Zatim on nastavi:

Znači da i ti dolaziš s neba! Sa koje si planete?

Tračak svetlosti kao da osvetli tajnu njegovog prisustva, te ga upitah iznenada:

Ti, dakle, dolaziš sa neke druge planete?

Ali on ne odgovori. Klimao je lagano glavnom gledajući moj avion:

Da, zbilja, u ovome nisi mogao doći iz velike daljine...

I on utonu u sanjarenje koje potraja dugo. Zatim, izvadi iz džepa moju ovcu i predade se posmatranju svoga blaga.

Možete zamisliti koliko je radoznalosti probudilo u meni to polupoverljivo saopštenje o »drugim planetama«. Nastojao sam da o tome saznam što više:

Odakle dolaziš, mališa? Gde je to »kod tebe«? Kuda hoćeš da odneseš moju ovcu?

On mi odovori posle dubokog ćutanja:

Kutija koju si mi dao ima tu dobru stranu što može noću da joj posluži kao kuća.

Naravno. I ako si dobar, dobićeš i konopac da je danju vežeš. I kočić.

Izgleda da je taj predlog zgranuo malog princa:

Da je vežem? Kakva čudna misao!

Mali princ na asteroidu B 612

Ali ako je ne vežeš, odlutaće, pa će se izgubiti...

Moj prijatelj ponovo prsnu u smeh:

Ali kud hoćeš da odlutaš?

Ma kud. Pravo ispred sebe...

Tada mali princ primeti ozbiljno:

Ništa ne mari, kod mene je sve tako malo!

I sa malo tuge, možda, dodade:

Pravo ispred sebe daleko se ne stiže...

 


IV

Tako sam saznao još jednu veoma važnu stvar: da je planeta na kojoj je rodjen jedva malo veća od neke kuće!

To me nije mnogo iznenadilo. Znao sam dobro da osim velikih planeta kakve su Zemlja, Jupiter, Mars, Venera, kojima su data imena, postoje na stotine drugih koje su ponekad tako male da se jedva mogu sagledati teleskopom. Kada neki astronom otkrije jednu od njih, on joj mesto imena daje broj. Nazove je na primer, »asteroid 3251«.

Imam ozbiljnih razloga da verijem da je planeta sa koje je došao mali princ asteroid B 612. Jedan turski astronom primetio je teleskopom taj asteroid 1909. godine, i to samo jedanput.

On je tada svačano prikazao svoje otkriće na Medjunarodnom kongresu astronoma. Ali mu niko nije verovao, zbog njegovog odela. Takve su odrasle osobe.

Srećom po asteroid B 612, neki turski diktator je, pod pretnjom smrti, nametnuo svom narodu evropski način odevanja. Astronom je ponovio svoj prikaz 1920. godine, vrlo otmeno obučen. I ovoga puta svi su bili njegovog mišljenja.

Ispričao sam vam ove pojedinosti o asteroidu B 612 i poverio sam vam njegov broj, samo zbog odraslih osoba. Odrasle osobe vole brojeve. Kad im pričate o nekom novom prijatelju, nikad vas neće zapitati o onom što je bitno. Nikad vam neće reći: »Kakva je boja njegovog glasa? Koje su mu najomiljenije igre? Da li skuplja leptire?« Nego vas pitaju: »Koliko mu je godina? Koliko ima braće? Koliko je težak? Koliko zaradjuje njegov otac?« Tek tada smatraju da ga poznaju. Ako kažete odraslim osobama: »Video sam jednu lepu kuću od crvenih opeka sa geranijumom u prozorima i golubovima na krovu...«, one nisu u stanju da zamisle tu kuću. Treba im reći: »Video sam kuću od sto hiljada franaka«. Tada će uzviknuti: »Kako je lepa!«

Isto tako, kad biste im rekli: »Dokaz da je mali princ postojao je taj što je bio divan, što se smejao i što je želeo da ima ovcu. Kad neko hoće da ima ovcu, to je dokaz da postoji«, one bi slegnule ramenima i smatrale vas detetom. Ali ako im kažete: »Zvezda sa koje je on došao jeste asteroid B 612« ubedićete ih i neće vam dalje dosadjivati pitanjima. Takve su one. Ne treba im zameriti. Deca treba da budu veoma popustljiva prema odraslim osobama.

Ali, naravno, mi koji shvatamo život, mi ne marimo za brojeve. Voleo bih da sam ovu priču počeo kao bajku. Voleo bih da sam kazao:

»Bio jednom jedan mali princ koji je živeo na nekoj planeti jedva nešto većoj od njega samog, i kome je bio potreban prijatelj...« Za one koji shvataju život, to bi izgledalo daleko istinitije.

Jer ja ne volim da se moja knjiga čita površno. Ja sa toliko tuge pričam ove uspomene. Prošlo je već šest godina otkako je moj prijatelj otišao sa svojom ovcom. To što ovde pokušavam da ga opišem, to je zato da ga ne bih zaboravio. Žalosno je zaboraviti prijatelja. Nemaju svi prijatelja. I ja mogu postati kao odrasli koji se zanimaju samo za brojeve. Zbog toga sam kupio kutiju s bojicama i olovkama. Nije lako vratiti se crtanju, u mojim godinama, kada čovek nikad ništa nije pokušao da nacrta sem zmijskog cara spolja i iznutra, i to u svojoj šestoj godini! Potrudiću se, naravno, da nacrtam njegov lik što je moguće vernije. Ali nisam sasvim siguran da ću pogoditi. Jedan crtež i uspe nekako, ali drugi ne liči više. Isto se tako malo varam i u pogledu rasta. Na ovoj slici mali princ je suviše visok. Na onoj suviše mali. Kolebam se malo što se tiče boje njegovog odela. Onda nagadjam, malo ovako, malo onako, kako znam. Prevariću se, uostalom i u nekim značajnijim pojedinostima. Ali, to mi treba oprostiti. Moj prijatelj mi nije ništa objašnjavao. Možda je verovao da ličim na njega. Ali ja, na žalost, ne umem da vidim ovcu kroz kutiju. Možda sam pomalo sličan odraslim osobama. Mora da sam ostario.

 


V

Svakog dana saznavao sam ponešto o planeti, o odlasku, o putovanju. To je dolazilo sasvim lagano, kako bi mi palo na pamet. Tako sam, trećeg dana, čuo uzbudljivu priču o baobabima.

I ovoga puta bilo je to zahvaljujući ovci, jer me mali princ, kao obuzet nekom ozbiljnom sumnjom, iznenada upita:

Istina je, zar ne, da ovce jedu šiblje?

Da, to je istina.

Ah! Zadovoljan sam.

Nisam razumeo zašto je tako važno što ovce jedu šiblje. Ali mali princ dodade:

Prema tome, one jedu i baobabe.

Skrenuh pažnju malom princu da baobabi nisu šiblje, već drveće veliko kao crkva, i da, čak i kada bi sobom poveo čitavo krdo slonova, ti slonovi ne bi bili kadri da izadju na kraj ni sa jednim jedinim baobabom.

Pomisao na krdo slonova zasmeja malog princa.

Trebalo bi ih naslagati jedne na druge...

Ali mudro primeti:

I baobabi su mali pre no što porastu.

To je tačno. Ali zašto hoćeš da tvoje ovce pojedu male baobabe?

On mi dogovori: »Idi, molim te!« kao da je to sasvim jasno. Morao sam mnogo da se napregnem da bih sve to razumeo.

I zbilja, na planeti malog princa bilo je, kao i na svim drugim planetama, plemenita bilja i korova. Prema tome, dobrog semena plemenitog bilja, a lošeg semena korova. Ali seme je nevidljivo. Ono spava skriveno u zemlji sve dotle dok mu ne padne na pamet da se probudi. Tada se ono isteže i tera najpre plašljivo prema suncu jedan čarobni mali bezazleni izdanak. Ako je u pitanju izdanak rotkvice ili ruže, možemo ga slobodno pustiti da raste. Ali ako je u pitanju korov, moramo ga odmah iščupati, čim ga prepoznamo. Na planeti malog princa bilo je strašnog semenja... to je bilo semenje baobaba. Tle na njegovoj planeti bilo ga je prepuno. A ako baobaba ne iščupamo na vreme, nikada ga se ne možemo osloboditi. On preplavi celu planetu. Razriva je svojim korenjem. I ako je planeta veoma mala, a baobaba ima u velikom broju, ona će se rasprsnuti.

»To je pitanje reda, rekao mi je kasnije mali princ. Kada čovek završi svoje jutarnje udešavanje, treba pažljivo da uredi i planetu. Treba redovno čupati baobabe čim se počnu razlikovati od ruža, an koje mnogo liče kada su sasvim mladi. To je vrlo dosadan posao ali veoma lak.«

Jednog dana me je posavetovao da se potrudim i da načinim lep crtež ne bi li to usadio našoj deci u glavu. »Ako budu jednog dana putovali, reče mi on, to im može koristiti. Ponekad nije zgoreg odložiti svoj posao za kasnije. Ali kad su u pitanju baobabi, to j euvek strašna nesreća. Poznavao sam jednu planetu na kojoj je stanovao neki lenjivac. On je propustio da iščupa tri šibljike...«

I, prema uputstvima malog princa, nacrtao sam tu planetu. Ne volim da zauzimama stav propovednika. Ali opasnost od baobaba je tako malo poznata, a one koje zalutaju na neki asteroid vrebaju tako velike nesreće da sam ovoga puta napravio izuzetak i prestao da se uzdržavam. Rekoh: »Deco, čuvajte se baobaba!« Na tom crtežu sam toliko radio samo zato da bih svoje prijatelje upozorio na opasnost koja i njima i meni već dugo vremena lebdi nad glavom, iako toga nismo svesni. Nauk, koji sam im dao, vredeo je truda. Možda ćete se pitati: Zašto u ovoj knjizi nema i drugih isto tako veličanstvenih crteža kao što je crtež baobaba? Odgovor je sasvim jednostavan: Pokušao sam, ali nisam uspeo. Kada sam crtao baobabe, bio sam nadahnut osećanjem da se ne sme odlagati.

Baobabi