VI

Ah! mali prinče, razumeo sam, najzad, tvoj mali život pun sete. Uživanje u blagim sunčevim zalascima bilo je dugo vremena jedina tvoja razonoda. Ovu novu pojedinost saznao sam četvrtog dana ujutru, kad si mi rekao:

Veoma volim zalaske sunca. Hajdemo da gledamo sunčev zalazak...

Ali, treba čekati...

Šta treba čekati?

Čekati da sunce počne da zalazi.

Bio si najpre vrlo iznenadjen, a zatim si se nasmejao samom sebi. I rekao si mi:

Stalno mislim da sam kod kuće!

Doista. Kada je u Sjedinjenim Američkim Državama podne, ceo svet zna da u Francuskoj sunce zalazi. Bilo bi dovoljno preleteti za minut u Francusku da bismo prisustvovali sunčevom zalasku. Na žalost, Francuska je isuviše daleko. Ali na tvojoj maloj planeti bilo je dovoljno da svoju stolicu povučeš nekoliko koraka i da posmatraš suton kad god zaželi...

Jednog dana sam video četrdeset i tri puta kako sunce zalazi!

A malo posle si dodao:

Znaš... kada je čovek tužan, onda voli zalaske sunca...

Zar si bio toliko tužan onog dana kada je sunce zalazilo četrdeset tri puta?

Ali mali princ ne odgovori.

 


VII

Petog dana, opet zahvaljujući ovci, tajna života malog princa bila mi je rasvetljena. Zapitao me je iznenada, bez uvoda, kao o nečem o čem je dugo ćutke razmišljao:

Ako ovca jede šiblje, znači da jede isto tako i cveće?

Ovca jede sve na šta naidje.

Čak i cveće sa trnjem?

Da, čak i cveće sa trnjem.

Čemu onda služi trnje?

Nisam znao. Bio sam tada vrlo zauzet pokušavajući da odvrnem neki jako zavrnut klin na mom motoru. Bio sam veoma zabrinut jer mi je kvar počeo da izgleda sasvim ozbiljan, a pijaća voda koja je nestajala ulivala mi je strah od najgoreg.

Čemu služi trnje?

Mali princ nije nikada odustajao od pitanja koje bi jednom postavio. Klin me je ljutio, te sam mu odgovorio prvo što mi je palo napamet:

Trnje ne služi ničemu, to je čista pakost od strane cveća!

Ah!

Ali, posle kratkog ćutanja dobaci mi gotovo ozlojedjeno:

Ne verujem ti! Cveće je slabo. Ono je bezazleno. Ono se obezbedjuje kako zna. Veruje da je strašno sa svojim trnjem...

Nisam ništa odgovorio. Tog trenutka mislio sam: »Ako se ovaj klin bude i dalje opirao, izbiću ga jednim udarcem čekića«. Mali princ me ponovo prekide u razmišljanju:

A da li ti misliš da cveće...

Ne! Ne! Ništa ja ne mislim! Odgovorio sam prvo što mi je palo na pamet. Ja sam zauzet ozbiljnim stvarima!

Pogleda me preneraženo.

Ozbiljnim stvarima!

Video me je, sa čekićem u ruci i prstima crnim od kolomaza, nagnutog nad predmet koji mu je izgledao vrlo ružan.

Govoriš kao odrasle osobe!

Malo sam se zastideo. Ali, on nemilosrdno nastavi:

Ti sve brkaš... sve si smešao!

Bio je zaista veoma ljut. Zatresao je glavom a njegova zlatna kosa lepršala je na vetru:

Poznajem planetu na kojoj živi neki crveni debeljko. Nikad nije pomirisao cvet. Nikad nije pogledao zvezdu. Nikad nije nikoa voleo. Nikad ništa drugo nije radio, samo je računao... I po ceo dan ponavlja kao i ti: »Ja sam ozbiljan čovek! Ja sam ozbiljan čovek!« i pri tom se sav nadima od ponosa. Ali to nije čovek, to je pečurka.

Šta?

Pečurka!

Mali princ je sad bio bled od besa.

Milionima godina cveće stvara trnje. Milionima godina ovce ipak jedu cveće. Zar nije ozbiljno ako pokušamo da shvatimo zašto se cveće toliko trudi da stvori trnje koje ničemu ne služi. Zar nije važan rat izmedju ovaca i cveća? zar to nije ozbiljnije i važnije od računa nekog crvenog debeljka? I ako ja poznajem jedan jedinstveni cvet, koga nema nigde sem na mojoj planeti, i koji jedna mala ovcamože da uništi u jednom trenu, prosto tako, jednog jutra, čak i ne shvatajući šta čini, zar to nije važno!

On pocrvene, zatim nastavi:

Ako neko voli jedan cvet koji postoji samo na jednoj medju milionima zvezda, to je dovoljno da bude srećan kada ih posmatra. On kaže sebi: »Moj cvet je negde tamo...« Ali ako ovca pojede cvet, to je za njega kao da su se odjednom sve zvezde ugasile. I zar to nije važno!

Nije mogao više ništa da kaže. Iznenada je zajecao. Noć se spustila. Bacio sam alat. ije mi više bilo stalo do mog čekića, do klina, do žedji i smrti. Na jednoj zvezdi, na jednoj planeti, na mojoj, na Zemlji, postojao je jedan mali princ koga je trebalo utešiti. Uzeo sam ga u naručje. Ljuškao sam ga. Govorio sam mu: »Cvet koji voliš nije u opasnosti... Nacrtaću tvojoj ovci brnjicu... Nacrtaću tvome cvetu oklop... Ja...« Nisam više znao šta da kažem. Osećao sam se veoma nespretan. Nisam znao kako da mu pridjem, kako da mu se približim. Tajanstvena je zemlja suza.

VIII

Ubrzo sam bolje upoznao taj cvet. Na planeti malog princa bilo je uvek jednostavnog cveća, ukrašenog samo jednim redom kruničnih listića, koje nije zauzimalo mnogo mesta, i nije nikome smetalo. Ono bi se pojavilo jednog jutra u travi, a zatim bi uvenulo uveče. Ali ovaj cvet iznikao je jednog dana iz neke semenke donete neznano otkuda, i mali princ je vrlo brižljivo nadgledao izdanak koji nije ličio na druge. To je mogla biti neka nova vrsta baobaba. Ali ubrzo prestade da raste i poče da pupi. Mali princ, koji je prisustvovao razvoju tog ogromnog pupoljka, osećao je da će iz njeg aizići čudesno prividjenje, ali cvet nikako da dovrši ulepšavanje u zaklonu svoje zelene sobe. Brižljivo je birao boje. Oblačio se polako, dodavao je jedan po jedanlistić. Nije hteo da izidje sav zgužvan kao bulka. Hteo je da se pojavi u punom sjaju svoje lepote. Eh! naravno. Bio je to vrlo razmetljiv cvet. Njegovo tajanstveno udešavanje trajalo je, dakle, danima i danima. A onda, jednog jutra, upravo u trenutku kada se sunce radjalo, on se pokazao.

I ruža, koja je tačno sve pripremila, reče zevajući:

Ah!Tek što sam se probudila... Molim vas oprostite... Još se nisam očešljala...

Tada se mali princ nije mogao uzdržati od divljenja:

Kako ste lepi!

Zar ne, odgovori slatkoruža. – I, rodila sam se u isto vreme kad i sunce...

Mali princ shvati odmah da nije naročito skromna, ali bila je tako dirljiva!

Čini mi se da je vreme doručku, dodala je uskoro, budite dobri i mislite na mene...

I mali princ, sav zbunjen, potražio je vedro s vodom, i zalio ružu.

Tako ga je vrlobrzo počela da muči svojom malom podozrivom taštinom. Jednog dana, na primer, govoreći o svoja četiri trna, rekla je malom princu:

Mogu doći tigrovi sa svojim kandžama!

Na mojoj planeti nema tigrova, odvratio je mali princ a zati, tigrovi ne jedu travu.

Ja nisam trava, odgovori slatko ruža.

Oprostite mi...

Ja se uopšte ne bojim tigrova, ali užasavam se promaje. zar nemate neki zaklon?

 

 

 

Užasavati se promaje... to nije velika sreća za jednu biljku, primetio je mali princ. Ova ruža mnogo zanoveta...

Uveče ćete me stavljati pod stakleno zvono. Kod vas je vrlo hladno. Niste na dobrom mestu. Tamo, odakle ja dolazim...

Ali je ućutala. Došla je u vidu semenke. Nije mogla ništa da zna o drugim svetovima. Ponižena što je dopustila da je iznenade kako priprema tako naivnu laž, nakašljala se dva-tri puta da bi dokazala malom princu da nije u pravu:

A zaklon?...

Upravo sam hteo da odem da ga potražim, ali ste mi vi nešto govorili!

Ona tada poče još jače da kašlje da bi kod princa ipak izazvala grižu savesti.

Tako je mali princ, i pored sve njene dobronamerne ljubavi, brzo posumnjao u nju. Ozbiljno je shvatio beznčajne reči i postao vrlo nesrećan.

»Nije trebalo da je slušam, poveri mi je jednog dana, ne treba nikad slušati ruže. Treba ih gledati i mirisatiih. Moja je obavila mirisom planetu, ali ja nisam znao u tome da uživam. Ta priča o kandžama, koja me je toliko razdražila trebalo je da me gane...«

Još mi je poverio:

»Nisam tda uopšte ništa shvatio! Trebalo je da je cenim po delima, a ne po rečima. Omamljivala me mirisom i naahnjivala me. Nisam smeo da pobegnem! Trebalo je da pogodim njena osećanja koja su se krila iza sitnih lukavosti. Ruže su tako pune protivurečnosti! Ali, bio sam isuviše mlad da bih umeo da je volim«.

IX

Čini mi se, da je za svoje bekstvo iskoristio seobu divljih ptica. Ujutru pred polazak, lepo je uredio svoju planetu. Brižljivo je očistio žive vulkane. Imao je dva živa vulkana. To je bilo sasvim zgodno za podgrevanje jutarnjeg doručka. Imao je i jedan ugašeni vulkan. Ali, kako je govorio: »Nikad dobro očišćeni, vulkani rade tiho i neprekidno, bez erupcija. Vulkanske eropcije su kao vatra u kaminu. Naravno, na našoj Zemlji mi smo suviše mali da bismo očistili naše vulkane. Zbog toga nam stvaraju toliko neprijatnosti.

Mali princ je, pomalo setan, počupao i poslednje izdanke baobaba. Verovao je da se neće više nikad vratiti. Ali svi ti svakodnevni poslovi izgledali su mu toga jutra neobično prijatni. A kad je poslednji put zalio ružu, i spremao se da je stavi pod stakleno zvono, osetio je želju da zaplače.

Zbogom, reče on ruži.

Ali ona mu ne odgovori.

Zbogom, ponovi on.

Ruža se zakašlja. Ali ne stoga što je nazebla.

Bila sam glupa, reče ona najzad. Molim te, oprosti. Pokušaj da budeš srećan.

Bio je iznenadjen što mu ne prebacuje. Stajao je, sav pometen, sa staklenim zvonom u ruci. Nije shvatao tu blagu nežnost.

Naravno, ja te volim, reče mu ruža. Moja je greška što o tome nisi ništa znao. To nema nikakvog značaja. Ali i ti si bio glup kao i ja. Pokušaj da budeš srećan... Ostavi to stakleno zvono. Ne želim ga više.

Ali vetar...

Brizljivo je ocistio zive vulkane

Nisam baš toliko nazebla... Sveži noćni vazduh će mi prijati. Ja sam cvet.

Ali životinje...

Treba da podnesem dve ili tri gusenice ako hoću da upoznam leptirove. Izgleda da je to tako lepo. Inače, ko će me posetiti? Ti će š biti daleko. Što se tiče velikih životinja, ne bojim se. Imam kandže.

I ona bezazleno pokaza svoja četiri trna. Zatim dodade:

Ne odugovlači toliko, to je nesnosno. Rešio si da odeš. Idi.

Jer nije htela da je mali princ vidi kako plače. Bila je to veoma gorda ruža...

 


X

On se nalazio u području asteroida 325, 326, 327, 328, 329 i 330. Počeo je dakle da ih obilazi da bi tamo potražio neko zanimanje i upotpunio svoje znanje.

na prvom je stanovao neki kralj. On je zasedao, odeven u purpur i hermelin, na jednom vrlo jednostavnom pa ipak veličanstvenom prestolu.

Ah! Evo jednog podanika, uzviknu kralj kada je primetio malog princa.

A mali princ se zapita:

»Kako me je mogao poznati kada me još nikada nije video?«

Nije znao da je za kraljeve svet vrlo uprošćen. Svi ljudi su za njih podanici.

Približi se da te bolje vidim, reče mu kralj koji je bio vrlo gord da nekome bude kralj.

Mali princ potraži očima gde bi seo,ali je cela planeta bila zakrčena veličanstvenim plaštom od hermelina. Ostao je dakle stojeći, i kako je bio umoran, zevao je:

Zevati u prisustvu kralja protivi se dvorskim propisima, reče mu vladar. Zabranjujem ti da zevaš.

Ne mou da se uzdržim, odgovori mali princ sav zbunjen. Dugo sam putovao i nisam spavao...

U tom slučaju, reče mu kralj, zapovedam ti da zevaš. Godinama već nisam video nekoga kako zeva. Zevanje je za mene retka stvar. Hajde! Zevaj još. To je naredba.

To meje uplašilo... ne mogu više... reče mali princ porumenevši.

Hm! hm! odgovori kralj. Onda ti... naredjujem da čas zevaš a čas...

Promrmljao je nešto i izgledao je zlovoljan.

Jer kralj je mnogo držao do toga da njegov ugled bude poštovan. Nije trpeo neposlušnost. Bio je to apsolutni vladar.

Ali, kako je bio vrlo dobar, davao je razumne naredbe.

 

»Kad bih naredio, govorio je obično, kad bih nekom generalu naredio da se pretvori u morsku pticu, i kad general ne bi poslušao, to ne bi bila njegova greška. Bila bi moja greška«.

Mogu li da sednem? raspitivao se bojažljivo mali princ.

Naredjujem ti da sedneš, odgovori mu kralj, koji dostojanstveno privuče skut svog hemelinskog plašta.

Ali se mali princ iznenadio. Planeta je bila vrlo mala. Nad kim li je kralj vladao?

Gospodaru, reče mu on... Molim vas da mi oprostite što ću nešto da vas pitam...

Naredjujem ti da me pitaš, požuri se da kaže kralj.

Gospodaru, nad kim vi vladate?

Nad svim, odgovori kralj sa najvećom jednostavnošću.

Nad svim?

Uzdržanim pokretom kralj pokaza na svoju planetu, na druge planete i zvezde.

Nad svim tim? reče mali princ.

Nad svim tim... odgovori kralj.

Jer to ne samo da je bio apslutni vladar, veći vaseljenski vladar.

I zvezde vas slušaju?

Naravno, reče mu kralj. Slušaju na reč. Ja ne trpim neposlušnost. Tolika moć zadivi malog princa. Kad bi je on imao, mogao bi da posmatra ne četrdeset četiri, već sedamdeset dva ili čak sto, ili čak dvesta zalazaka sunca u jednom istom danu, a da nikad ne pomakne svoju stolicu. I kako je bio pomalo tužan sećajući se svoje male napuštene planete, usudi se da zatraži od kralja jednu milost:

Hteo bih da vidim zalazak sunda... Učinite mi to zadovoljstvo... Naredite suncu da zadje...

Kad bih naredio nekom generalu da leti od cveta do cveta kao leptir, ili da napiše tragediju, ili da se pretvori u morsku pticu, a general ne izvrši primljenu zapovest, čija bi to bila krivica, moja ili njegova?

Vaša, odgovori odlučno mali princ.

Tačno. Od svakoga treba zahtevati ono što on može da pruži, nastavi kralj. Ugled na prvom mestu počiva na razumu. Kad bih naredio svom narodu da se baci u more, on bi se pobunio. Ja imam prava da zahtevam poslušnost jer su moje zapovesti razumne.

A moj zalazak sunca? podseti ga mali princ, koji nikada nije zaboravljao pitanje koje bi jednom postavio.

Imaćeš svoj zalazak sunca. Zahtevaću ga. Ali čekaću, po mojoj nauci o vladanju, da za to budu povoljni uslovi.

Kada će to biti? raspitivao se mali princ.

Hm! hm! odgovori mu kralj, koji najpre pogleda u jedan veliki kalendar, hm! hm! to će biti, oko... oko... to će biti večeras oko dvadeset do osam. I videćeš da me zbilja slušaju.

Mali princ poče da zeva. Žalio je što nije dobio svoj zalazak sunca. A zatim, bilo mu je već pomalo dosadno:

Nemam više šta da radim ovde, reče on kralju. Odlazim!

Nemo da ideš, odvrati kralj koji je bio vrlo gord što ima jednog podanika. Nemoj da ideš, načiniću te ministrom!

Ministrom čega?

Pa... pravde!

Ali nema kome da sudim!

Ne zna se, reče mu kralj.Još nisam obišao svoju kraljevinu. Veoma sam star, nemam mesta za kočije, a strašno me zamara da idem peške.

Ah! Ali već sam video, reče mali princ i naže se da baci još jedan pogled na drugu stranu planete. Ni tamo nema nikog...

Onda ćeš suditi sam sebi, odgovori mu kralj. To je ono najteže. Mnogo je teže suditi samom sebi nego drugima. Ako uspeš da sebi dobro sudiš, znači da si istinski mudrac.

Sebi mou suditi gde bilo, reče mali princ. Nije potrebno da živim ovde.

Hm! hm! reče kralj, ubedjen sam da negde na mojoj planeti postoji jedan stari pacov. Čujem ga noću. Možeš suditi tom pacovu. S vremena na vreme osudićeš ga na smrt. Tako će njegov život zavisiti od tvoje pravde. Ali ćeš ga svaki put pomilovati da bi ga sačuvao. On je ovde jedini.

Ali, odgovori mali prnc, ja ne volim da izričem smrtne presude i zbilja hoću da odem.

Ne, reče kralj.

Ali mali princ, pošto je završio svoje pripreme, nije nipošto hteo da ožalosti starog vladara:

Ako Vaše Veličanstvo želi da ga poslušam, bez pogovora, neka mi izda razumnu naredbu. Neka mina primer naredi da otputujem za nepun minut. Čini mi se da su uslovi povoljni...

Pošto kralj ništa ne odgovara, mali princ oklevaše nekoliko trenutaka, a zatim uzdahnu i krenu.

Imenujem te svojim ambasadorom, požuri se da mudovikne kralj.

Izgledao je vrlo strog.

»Odrasli su zbilja vrlo čudni«, reče mali princ u sebi dok je putovao.