Na drugoj planeti živeo je neki uobraženko:

Ah! Ah! Evo jednog obožavaoca, kojimi dolazi u posetu, uzviknu izdaleka uobraženko, čim je spazio malog princa.

Jer, za uobražene ljude svi drugi su obožavaoci.

Dobar dan, reče mali princ. Imate smešan šešir.

Zato da bih moao da pozdravljam, odgovori mu uobraženko. Da bih mogao da otpozdravljam kad mi kliču. Na žalost, ovuda nikad niko ne prolazi.

Zbilja? reče mali princ koji nije razumeo.

Tapši rukama posavetova ga uobraženko.

Mali princ poče da tapše rukama. Uobraženko skromno otpozdravi dižući šešir.

Ovo je zabavnije od posete kralju, reče u sebi mali princ. I ponovo poče da tapše rukama. Uobraženko ponovo otpozdravi dižući šešir.

Posle pet minuta ovakve gimnastike, malog princa zamori jednolikost igre:

Šta treba učiniti da šešir padne? upita on.

Ali ga uobraženko nije čuo. Uobraženi ljudi čuju samo pohvale.

Da li mi se zaista mnogo diviš? upita on malog princa.

Šta znači diviti se?

Diviti se znači priznati da sam ja najlepši, najbolje odeven, najbogatiji i najpametniji čovek na ovoj planeti.

Ali ti si sam na svojoj planeti!

Učini mi to zadovoljstvo! Divi mi se ipak!

Divim ti se, reče mali princ, sležući malo ramenima, ali zašto ti je to tako važno?

I mali princ ode dalje.

Na sledećoj planeti živeo je pijanica. Ova poseta je bila veoma kratka, ali je malog princa duboko rastužila.

Šta ti tu radiš? reče on pijanici, koga zateče ćutljivog sa zbirkom praznih i zbirkom punih flaša ispred sebe.

Pijem, odgovori pijanica turobno.

Zašto piješ? upita ga mali princ.

Da zaboravim, odgovori pijanica.

Šta da zaboraviš? .htmlitivao se mali princ koji ga je već žalio.

Da zaboravim da se stidim, priznade pijanica obarajući glavu.

Čega da se stidiš? .htmlitivao se mali princ koji je želeo da mu pomogne.

Da se stidim što pijem,završi pijanica i utonu konačno u ćutanje.

I mali princ ode zbunjen.

Na četvrtoj planeti živeo je poslovan čovek. Taj je bio toliko zauzet da čak ni glavu nije podigao kada je mali princ stigao.

Dobar dan, reče mu ovaj. Vaša cigareta se ugasila.

Tri i dva su pet. Pet i sedam dvanaest. Dvanaest i tri petnaest. Dobar dan. Petnaest i sedam su dvadeset i dva. Dvadeset dva i šest dvadeset i osam. Nemam vremena da je ponovo zapalim. Dvadeset šest i pet su trideset i jedan. Uf! To dakle čini pet stotina jedan milion šest stotina dvadeset i dve hiljade sedam stotina trideset i jedan.

Pet stotina miliona čega?

Šta? Još uvek si tu? Pet stotina jedan milion... ne znam više... Imam toliko posla! Ja sam ozbiljan čovek i ne bavim se budalaštinama. Dva i pet su sedam...

Pet stotina jedan milion čega? ponovi mali princ koji nikada u svom životu nije odustajao od pitanja koje bi jednom postavio.

Poslovni čovek diže glavu:

Za pedeset četiri godine koliko stanujem na ovoj planeti, uznemirili su me samo tri puta. Prvi put je to bilo pre dvadeset dve godine, kada je neki gundelj pao bogzna otkuda. Pravio je strašnu buku i ja sam četiri puta pogrešio u sabiranju. Drugi put je to bilo pre jedanaest godina, kada sam oboleo od reume. Nedovoljno se krećem. Nemam vremena da tumaram. Ja sam ozbiljan čovek. Treći put... eto sada! Rekao sam dakle pet stotina jedan milion...

Milion tih stvarčica koje se ponekad vide na nebu.

Mušica!

Ma ne, stvarčica koje blistaju.

Pčela?

Ama ne. Zlatnih stvarčica nad kojima sanjare dangube. Ali ja sam ozbiljan čovek! Ja nemam vremena za sanjarenje.

Ah! Zvezda?

Da, tako je. Zvezda.

I, šta ti radiš sa pet stotina miliona zvezda?

Pet stotina jedan milion šest stotina dvadeset dve hiljade sedam stotina trideset i jedan. Ja sam ozbiljan čovek, i tačan.

I šta radiš s tim zvezdama?

Šta radim s njima?

Da.

Ništa. One su moje.

Zvezde su tvoje?

Da.

Ali ja sam već video jednog kralja koji...

Kraljevi nemaju svojine. Oni »vladaju« nad nečim. A to je velika razlika.

Čemu ti to služi što su zvezde tvoje?

To me čini bogatim.

A čemu ti služi što si bogat?

Da kupim druge zvezde, ako ih neko pronadje.

»Ovaj ovde, reče u sebi mali princ, rasudjuje kao onaj pijanica«

Medjutim, on mu postavi još neka pitanja:

Kako zvezde mogu biti nečije?

Pa čije su one? – odgovori mrovoljno poslovni čovek.

Ne znam. Ničije.

Onda su moje, pošto sam ja prvi na njih pomislio.

Zar je to dovoljno?

Naravno. Kad nadješ dijamant kojinije ničiji, on je tvoj. Kad pronadješ ostrvo koje nije ničije, ono je tvoje. Kad ti nešto prvom padne na pamet, ti svoju misao patentiraš: ona je tvoja. A ja, ja sam prisvojio zvezde, zato što nikada nikom pre mene nije palo na pamet da ih prisvoji.

To je istina, reče mali princ. I šta radiš s njima?

Upravljam. Brojim ih i prebrojavam reče poslovni čovek. To je teško. Ali ja sam ozbiljan čovek.

Mali princ još nije bio zadovoljan.

Ali ako ja imam šal, mogu ga staviti oko vrata, i odneti ga. Ako imam cvet, mogu ga uzabrati i odneti. A ti ne možeš da uzabereš zvezde!

Ne, ali mogu ih staviti u banku.

Šta to znači?

Znači da napišem na parčetu hartije broj mojih zvezda. Zatim tu hartiju zaključavam u fioku.

I to je sve?

To je dovoljno!

To je zanimljivo, pomisli mali princ. To je čak pesnički. Ali to nije sasvim ozbiljno.

Mali princ je o ozbiljnim stvarima mislio sasvim drukčije nego odrasle osobe.

Ja, reče on još, imam ružu koju svakog dana zalivam. Imam i tri vulkana koje čistim jedanput nedeljno. Jer čistim i onaj ugašeni. Nikad se ne zna. I za moje vulkane i za moju ružu je korisno što ih ja posedujem. Ali ti nisi koristan zvezdama...

Poslovni čovek otvori usta, ali nije imao šta da odgovori, i mali princ ode.

Peta planeta bila je vrlo čudna. Najmanja od svih. Na njoj je bilo upravo toliko mesta da se smeste jedan fenjer i čovek koji ga pali. Mali princ nije nikako mogao sebi da objasni čemu služe fenjer i fenjerdžija, negde na nebu, na nekoj planeti bez kuća i stanovnika. Ali, reče on u sebi:

»Možda je taj čovek zbilja bezuman. Ipak, on je manje bezuman od kralja, od uobraženka, od poslovnog čoveka i od pijanice. Njegov posao ima bar nekog smisla. Kada upali svoj fenjer, to je kao da se rodila jedna nova zvezda ili jedan cvet. Kad ugasi svoj fenjer, on uspavljuje cvet ili zvezdu. To je vrlo lepo zanimanje. To je zaista korisno jer je lepo«. Kad se iskrca na planetu, on s poštovanjem pozdravi fenjerdžiju:

Dobar dan. Zašto si ugasio svoj fenjer?

Tako je naredjeno, odgovori čovek. Dobar dan.

Šta je naredjeno?

Da ugasim svoj fenjer. Dobro veče.

I on ga ponovo zapali.

Ali zašto si ga ponovo zapalio?

Tako je naredjeno odgovori on.

Ne razumem, reče mali princ.

Nema šta da se razume, reče fenjerdžija. Naredba je naredba. Dobar dan.

I on ugasi svoj fenjer.

Strašan je to zanat. Nekada je imao smisla. Ujutru sam gasio a uveče palio. Ostali deo dana mogao sam da se odmaram, a ostali deo noći da spavam...

A, od tog vremena naredba se promenila?

Naredba se nije promenila reče čovek. U tome i jeste tragedija! Planeta se iz godine u godinu sve brže i brže okreće, a naredba se ne menja!

Pa? reče mali princ.

Pa sada, kada se okreće jedanput u minuti, nemam više ni sekunde odmora. Svakog minuta ga jedanput upalim i jedanput ugasim!

To je smešno! Dani kod tebe traju jedan minut!

Nije nimalo smešno, reče fenjerdžija. Prošao je čitav mesec kakonas dvoje razgovaramo.

Čitav mesec?

Da. Trideset minuta. Trideset dana! Dobro veče.

I on ponovo zapali svoj fenjer.

Mali princ ga pogleda; dopadao mu se taj čovek koji je toliko poštovao naredbu. Setio se zalazaka sunca za kojima je nekada išao povlačeći svoju stolicu. Hteo je da pomogne svom prijatelju:

Znaš... poznat mi je jedan način da se odmoriš kad budeš hteo...

Hoću odmah, reče fenjerdžija.

Jer čovek može u isto vreme i da se drži naredbe i da bude lenj.

Mali princ produži:

Tvoja planeta je tako mala, da je možeš obići u tri koraka. Imaš samo da ideš sasvim lagano pa da uvek budeš na suncu. Kada budeš hteo da se odmoriš, ti koračaj... i dan će trajati koliko budeš želeo.

To mi ne pomaže bogzna koliko, reče fenjerdžija. Od svega u životu najviše volim spavanje.

Šteta, reče mali princ.

Šteta, reče fenjerdžija. Dobar dan.

I on ugasi svoj fenjer.

»Ovog ovde, reče u sebi mali princ, dok je produžavao svoj put, prezreli su svi, i kralj, i uobraženko, i pijanica, i poslovan čovek. Medjutim, to je jedini koji meni nije smešan. Možda zbog toga što se bavi nečim drugim, a ne sobom«.

On uzdahnu sa žaljenjem i reče sebi opet:

»Taj tu je jedini s kojim bih se mogao sprijateljiti. Ali je njegova planeta suviše mala. Nema mesta za dvojicu...«

Šesta planeta bila je deset puta prostranija. Na njoj je stanovao neki stari Gospodin, koji je pisao ogromne knjige.

Gle! Evo jednog istraživača! uzviknu on kada spazi malog princa.

Mali princ sede na sto malo zaduvan. Toliko je već putovao!

Odakle dolaziš? upita ga stari Gospodin.

Kakva je to debela knjiga? upita mali princ. Šta vi radite ovde?

Ja sam geograf, reče stari gospodin.

Šta je to geograd?

To je naučnik koji zna gde se nalaze mora, reke, gradovi, planine i pustinje.

To je vrlo zanimljivo, reče mali princ. Najzad jedno pravo zanimanje! I on baci pogled oko sebe po geografovoj planeti. Još nikada nije video tako veličanstvenu planetu.

Vaša planeta je vrlo lepa. Ima li na njoj okeana?

To ne mogu da znam, reče geograf.

Ah! (Mali princ je bio razočaran). A planina?

Ne mogu ni to da znam, reče geograf.

A gradova, reka i pustinja?

Ni to ne mogu da znam, reče geograf.

Ali vi ste geograf!

Tačno, reče geograf, ali ja nisam istraživač. Nedostaju mi istraživači. Neće valjda geograf ići da broji gradove, reke, planine, mora, okeane i pustinje. Geograf je suviše važna ličnost da bi tumarao. On ne napušta svoju radnu sobu. On u njoj prima istraživače. Ispituje ih i beleži njihove uspomene. I ako mu uspomene jednog od njih izgledaju zanimljive, geograf se .htmlituje o moralnoj vrednosti istraživača.

A zašto?

Zato što bi istraživač koji laže izazvao velike nesreće u geografskim knjigama. A isto tako i istraživač koji mnogo pije.

A zašto?

Zato što pijanice sve vide dvostruko. I tako bi geograf zabeležio dve planine tamo gde postoji jedna.

Poznajem nekog, reče mali princ, ko bi bio rdjav istraživač.

Možda. Dakle, kada moralna vrednost istraživača izgleda dobra, onda se ispita njegovo otkriće.

Ide se na lice mesta?

Ne. To je suviše zamršeno. Ali se traži od istraživača da pribavi dokaze. Ako je u pitanju, na primer, otkriće neke velike planine, onda se od njega traži da donese odatle veliko kamenje.

Geograf se odjednom uzbudi.

Ali ti, ti dolaziš izdaleka? Ti si istraživač! Opiši mi tvoju planetu!

I geograf, otvorivši svoju ogromnu knjigu, zareza olovku. Kazivanja istraživača najpre se zapisuju olovkom. Da bi se zapisale mastilom, čeka se da istraživač podnese dokaze.

Dakle? upita geograf.

Oh! kod mene, reče mali princ nije naročito zanimljivo, sve je tako malo. Imam tri vulkana. Dva živa vulkana i jedan ugašen. Ali nikad se ne zna.

Nikad se ne zna, reče geograf.

Imam i jednu ružu.

Ne beležimo cveće, reče geograf.

Zašto? To je najlepši cvet!

Zato što je cveće prolazno.

Šta to znači »prolazno«?

Geografije su, reče geograf, najdragocenije knjige. One nikada ne zastarevaju. Veoma je retko da neka planina promeni mesto. Vrlo je retko da neki okean presuši. Mi pišemo o stvarima koje su večne.

Ali ugašeni vulkani mogu proraditi, upade mu u reč mali princ. Šta znači »prolazno«?

Bilo da su vulkani ugašeni ili živi, za nas je to svejedno, reče geograf. Za nas je važna planina. Ona se ne menja.

Ali šta znači »prolazno«? ponovi mali princ, koji nikada u svom životu nije odustao od već jednom postavljenog pitanja.

To znači »ono što će ubrzo nestati«.

Moja ruža će uskoro nestati?

Naravno.

»Moja ruža je prolazna«, reče u sebi mali princ, i ima samo četiri trna da se brani od sveta. I ja sam je ostavio sasvim samu kod kuće«.

Tada je prvi put zažalio. Ali se ponovo ohrabrio:

Šta mi savetujete da posetim? upita on.

Planetu Zemlju, odgovori mu geograf. – Ona je na dobrom glasu...