Sedma planeta bila je dakle, Zemlja.

Zemlja nije ma kakva planeta! Računa se da na njoj ima sto jedanaest kraljeva (ne zaboravljajući, naravno, crnačke kraljeve), sedam hiljada geografa, pet stotina hiljada poslovnih ljudi, sedam i po miliona pijanica, trista jedanaest miliona uobraženih ljudi, to jest oko dve milijarde odraslih osoba.

Da biste dobili predstavu o veličini Zemlje, reći ću vam da je pre pronalaska elektrike bilo potrebno držati, na svih šest kontinenata čitavu vojsku od četiri stotine šezdeset dve hiljade pet stotina jedanaest fenjerdžija.

Posmatrano izdalekato je stvaralo velelepan utisak. Pokreti te vojske bili su ujednačeni kao pokreti nekog baleta u operi. Najpre je dolazio red na fenjerdžije na Novom Zelandu i u Australiji. Zatim bi ovi, pošto bi upalili svoje svetionike odlazili da spavaju. Zatim su ulazili u igru fenjerdžije u Kini i u Sibiru. Onda bi i njih nestalo iza kulisa. Tada su nastupale fenjerdžije u Rusiji i Indiji. Zatim oni u Africi i Evropi. Pa oni u Južnoj Americi. Onda u Severnoj Americi. I nikada nisu grešili kojim redom treba da se pojave na pozornici. To je bilo veličanstveno.

Kad čovek želi da bude duhovit, dešava se da malčice slaže. isam bio sasvim pošten kad sam vam govorio o fenjerdžijama. Mogao bih da stvorim pogrešan utisak o našoj planeti kod onih koji je ne poznaju.Ljudi zauzimaju vrlo malo mesta na Zemlji. Kad bi dve milijarde stanovnika koji naseljavaju Zemlju stajali malo stisnuti kao na nekom zboru, lako bi se mogli smestiti na trg dvadeset milja dug i dvadeset milja širok. Čovečanstvo bi semoglo zbiti na najmanje ostrvce u Tihom okeanu.

Odrasle osobe neće vam naravno verovati. One zamišljaju da zauzimaju mnogo mesta. Smatraju sebe važnim kao baobabi. Preporučite im neka računaju. One obožavaju brojeve: to će im se dopasti. Ali ne gubite vreme na taj dosadni zadatak. Nema smisla. Imajte poverenja u mene.

Pošto se našao na Zemlji, mali princ je bio veoma iznenadjen što ne vidi nikoga. Već se uplašio da nije pogrešio planetu, kada se neki prsten boje meseca pokrete u pesku.

Dobro veče, reče mali princ za svaki slučaj.

Dobro veče, reče zmija.

Na koju sam planetu pao? upita mali princ.

Na Zemlju, u Afriku, odgovori zmija.

Oh!... Zar na Zemlji, nema nikoga?

Ovde je pustinja. U pustinjama nema nikoga. Zemlja je velika, reče zmija.

Mali princ sede na jedan kamen i podiže oči nebu:

Pitam se, rče on, da li su zvezde osvetljene zato da bi jednog dana svako mogao naći svoju. Pogledaj moju planetu. Ona je upravo iznad nas... Ali kako je daleko!

Lepa je, reče zmija. Zašto si došao ovamo?

Imao sam teškoća sa jednim cvetom, odgovori mali princ.

O! reče zmija.

I oboje zaćutaše.

Gde su ljudi? najzad ponovo progovori mali princ. Čovek se oseća malo usamljen u pustinji...

Čovek je usamljen i medju ljudima, reče zmija. Mali princ je dugo posmatrao zmiju:

Čudna si ti životinja, progovori on najzad, tanka kao prst...

Ali sam moćnija od kraljevskog prsta, reče zmija.

Mali princ se osmehnu:

Nisi baš tako moćna... nemaš čak ni noge... nisi u stanju ni da putuješ...

Mogu te odneti dalje nego brod, reče zmija.

Ona se omota oko noge malog princa kao zlatna grivna:

Onog kojga ja dodirnem, vraća se u zemlju odakle je i došao, dodade ona. Ali ti si čist i dolaziš sa jedne zvezde...

Mali princ ne odgovori ništa.

Žao mi te je, tako slabog, na ovoj Zemlji od kamena. Mogu ti pomoći jednoga dana ako budeš mnogo žalio za svojom planetom. Mogu...

Oh! Razumeo sam vrlo dobro, reče mali princ, ali zašto ti uvek govoriš u zagonetkama?

Ja ih sve rešavam, reče zmija.

Mali princ predje pustinju, i srete samo jedan cvet. Cvet s tri listića, neki beznačajni cvetić...

Dobar dan, reče mali princ.

Dobar dan, odgovori cvet.

Gde su ljudi? učtivo zapita mali princ.

Cvet je jednog dana video neki karavan kako prolazi.

Ljudi? Ima ih, verujem, pet ili šest. Spazio sam ih pre mnogo godina. Ali nikad se ne zna gde su. Nestalni su kao vetar. Nemaju korena i to im mnogo smeta.

Zbogom, reče mali princ.

Mali princ se pope na neku visoku planinu. Jedine planine koje je dotle upoznao bila su tri vulkana koji su mu dopirali do kolena. A ugašenim vulkanom služio se kao stoličicom. »Sa jedne visoke planine kao što je ova, pomisli on u sebi, obuhvatiću pogledom celu planetu i sve ljude...« Ali je primetio samo oštre kamene vrhove.

Dobar dan, reče on za svaki slučaj.

Dobar dan... Dobar dan... Dobar dan... odgovori odjek.

Ko ste vi? upita mali princ.

Ko ste vi... ko ste vi... ko ste vi... odgovori odjek.

Budite mi prijatelji, ja sam sam, reče on.

Ja sam sam... ja sam sam... ja sam sam... odgovori odjek.

Ali se desi da mali princ, pošto je dugo koračao po pesku, kamenju i snegu, najzad pronadje neki put. A svi putevi vode ka ljudima.

Dobar dan, reče on.

Bio je to vrt pun rascvetalih ruža.

Dobar dan, odgovoriše ruže.

Mali princ ih pogleda. Sve su ličile na njegovu ružu.

Ko ste vi? zapita ih zaprepašćen.

Mi smo ruže, rekoše ruže.

Oh! reče mali princ...

Osećao se vrlo nesrećan. Njegova ruža mu je pričala da je ona jedinstveni primerak svoje vrste na svetu. A evo, samo u jednom jedinom vrtu, bilo je pet hiljada potpuno istih!

»Ona bi bila vrlo uvredjena, kad bi to videla, pomisli on... strašno bi se zakašljala i pravila bi se kao da umire da ne bi ispala smešna. I ja bih bio prinudjen da se pravim kao da je negujem, jer bi inače, da bi i mene ponizila, stvarno pristala da umre...